Јесењи крос
27. септембар 2024.
У Београду, у свечаној сали ГО Стари град, у понедељак 30. септембра, одржана је завршна конференција Еразмус+ КА2 пројекта „Границе опипљивог“. Конференција је носила назив „Делити знање је моћ“, а организатор је била ОШ „Драган Ковачевић“ из Београда.
На конференцији су учесници пројекта представили своје пројектне активности, изнели искуства стечена током заједничког рада, рада у својим школама и закључке о потреби и начину подршке ученицима са сметњама у развоју. Дата су упутства за употребу прилагођених материјала насталих током трајања пројекта.
У раду конференције су учествовали чланови пројекта из ОШ „Драган Ковачевић“, пројектни тим из Центра „Ирис“ из Љубљане, представник издавачке куће „Герундијум“, пројектни тим из Школе „Дмитар Влахов“ из Скопља, пројектни тим из Школе за ученике оштећеног вида „Вељко Рамадановић“ из Земуна, представници Министарства просвете Републике Србије, професори са Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију Универзитета у Београду, пројектни тим из Бугарске и остали партнери, сарадници пројекта и гости.
На конференцију сам позвана од стране организатора и пројектног тима из Школе „Вељко Рамадановић“. Као гост-предавач добила сам тему за излагање „Изазови у раду и примери добре праксе са слепим ученицима“. Посао наставника захтева целоживотно учење, али понекад задаци постављени у настави захтевају од наставника да обављају послове за које нису стручни. Истовремено овакви задаци представљају изазов, а такође и страх од непознатог. Образовање деце са оштећеним видом захтева посебну припрему, другачије методе рада и прилагођена наставна средства. На конференцији сам представила свој четворогодишњи рад са слепом ученицом у одељењу. Истакла сам значај просторне орјентације, као првог корака који се предузима како би се слепо дете упознало са простором у ком ће боравити. Након тога обавља се латерализација – дељење простора на леву и десну страну. Латерализација се врши на себи, другима, свесци, шестотачки и свим радним површинама које дете користи. Током букварске наставе, док видећа деца уче Вукова слова, слепо дете учи Брајево писмо. Прво упознаје шестотачку – основну ћелију за писање Брајевог писма, а затим учи Брајева слова пишући на перспективној таблици. На исти начин учи и како се пишу и читају бројеви. Следи обука куцања на Брајевој машини, у другом полугодишту првог разреда. Слепи ученици користе посебно штампане уџбенике на Брајевом писму. Како би савладали градиво математеике потребни су многобројни тактилни модели, рељефне слике, позитивне фолије и специјални лењири. У настави природе и друштва користили смо, осим Брајевих уџбеника, рељефне слике које су нам штампали у Школи „Вељко Рамадановић“. Биле су то рељефне географске карте, рељефни цртежи Кретање воде у природи, компас, превозна средства, животиње… Потребно је увек имати на уму да је код деце која су слепа, и никада нису видела, потребно формирати менталне слике појмова са којима се упознају, а то је веома тешко уколико немате одговарајуће асистивне технологије. На часовима ликовне културе користили смо тактилне материјале. Док су другари из одељења сликали, Теодора је помоћу тактилних материјала стварала ликовни рад на исту тему. Слепој особи боје не значе ништа. Она се кроз живот ослања на остала чула, највише на чуло додира. Теодора је учествовала у свим пројектима који су реализовани у нашем одељењу. До изражаја је долазио тимски рад и сарадња. Своје предавање сам поткрепила одабраним фотографијама са часова свих наставних предмета и других активности. Истакла сам проблеме са којима се среће наставник који у одељењу образује дете са одређеним сметњама: нестручност наставника, недостатак времена, велики број ученика у одељењу, недостатак наставних средстава, ускраћивање времена које је неопходно посветити и осталој деци. Међутим, и поред свих проблема, Теодора је као и сва остала деца добила одговарајуће образовање од првог до четвртог разреда и потпуно је описмењена за даље школовање. Данас је она ученица са одличним успехом, у седмом је разреду у Школи за ученике оштећеног вида „Вељко Рамадановић“ у Земуну. Наставници ове школе били су нам подршка и помоћ у виду савета и набавке наставних материјала.
Наставни процес од наставника захтева да својим знањем и професионалношћу, радом, разумевањем, образује ученике, чак и када за то није стручан. Није довољно знати знање, већ га знати пренети и дати.
С. Л.
