Коначно је свануло дуго очекивано јутро, лепше и сјајније него што су јавили. Са нестрпљењем чекам да сат откуца 9 часова. Гледам у њега и молим се да се казаљка помери.
– Ово чекање ме убија – помислих.

Звони телефон, са друге стране жице мој омиљени глас:
– Јеси ли спремна за полазак драга – упитала ме је моја бака Вера – чека нас дуг пут.
– Јесам – одговорих у даху.
– Онда, крећемо.

Сјурих се низ степенице предивног баварског хотела чији су власници моја бака Вера и дека Рајна. Погледам у рекламу „Hotel am See“ и помислих како назив типично одговара грађевини – поред језера. Језеро је толико дивно да сам назив говори довољно. Стојимо на великом дрвеном мосту, кад ми пажњу привуче гласна сирена. Окренух се и видех велики брод на три спрата.
– Овим бродом идемо у обилазак – рече бака.
– Једва чекам да се укрцамо – одговорих сретно.

Спустише мост да се путници укрцају и кренусмо. Како смо одмицали од наше обале, тако су ми хотел и околне кућице изгледале све мање. Пажњу ми привуче велики дворац који се својом лепотом и величином издвајао.
– Шта је то? – упитах баку.
– То је дворац некадашњег краља Баварске, Лудвига.

Признајем да у животу нисам видела ништа лепше и раскошније. Колико ли је само коштало да се сагради оваква грађевина, помислих. Водич нам је показивао сваку грађевину поред које пролазимо. Свака има своју причу и историју. Коначно стигосмо на супротну страну.



– Овде имамо паузу, водим те у ресторан на ручак – рече бака.

После дивног оброка, настависмо даље. Нисам ни приметила, а већ смо стигли до нашег хотела.
– Хвала ти, бако, на дивном путовању – рекох тужно јер се све тако брзо завршило.
– Сад на спавање – рече бака желећи ми лаку ноћ.
– Увек ћу се сећати данашњег дана, рекох пре него што утонух у сан.

Пробудих се пуна утисака. Јучерашњи дан је био фантастичан. Силазим у приземље кад ме бака Вера дочека на степеницама:
– Доручак је постављен – рече бака Вера. Пошто нам је данас слободан дан шта кажеш да наставимо авантуру?
– Наравно – одговорих сретно – мада сумњам да може бити лепше него што је јуче било – помислих у себи.

Доручковали смо за 5 минута кад се са млађом сестром створих на паркингу.
– Данас идемо аутом – рече бака.

Упалила је ауто и кренусмо. Пролазили смо путем поред језера док су се лепе четинарске шуме и дивне баварске виле смењивале са друге стране.
– Како је лепа ова природа – помислих.

На изласку из Амерланда, тако се зове место где живи бака, дочека нас прелепо зеленило ливада и на малом брдашцету угледах усамљену црквицу као из филма.
– Шта је то, бако? – упитах.
– То је капелица у којој су се твоја бака и дека венчали.
– Прелепаје.

Стигосмо до великог аутопута који води за Минхен, велики град пун ресторана, бутика, факултета, фирми.
– Водим вас на специјално место – насмејано ће бака.

Паркирали смо се и нестрпљиво чекамо да уђемо. Пажњу ми привуче велики натпис на Немачком. Пошто га учим у школи, схватим да пише „Бајке“.

Мама ми је причала о овом месту, само за децу. Погледах десно и угледах Снежану и седам патуљака. Налазе се у излогу који је као велики акваријум. Бака убаци новчић и они оживеше причајући бајку. Од изненађења не успех ни реч да кажем, само сам гледала и слушала и уживала. Како смо се кретали прелепим бајковитим стазицама украшеним џиновским печуркама и нестварним луткама, тако су се и бајке смењивале: ,,Алибаба и 40 разбојника“, ,,Успавана лепотица“, ,,Црвенкапа“, ,,Трнова ружица“, ,,Мала сирена“…Код сваке смо застале и не трепнћући гледале и слушале бајке.



– Ово је најлепше место на свету – помислих.

Таман кад сам мислила да не може бити лепше, стигосмо до картинг стазе где се возе мотори и аутићи.
– Шта чекате? Седајте! – рече бака.

Одмах смо скочиле и кренуле у вожњу по великој стази. Никад ништа слично нисам доживела. Након тога смо селе у возић који нас је возио по целој „Бајци“. Нисмо причале, само смо уживале у погледу. Затим дођоше на ред велике љуљашке у облику аждаја и диносауруса, клацкалице, пењалице, брзи возићи, вртешке, огроман лунапарк и игралиште. Све смо морале да пробамо. Јеле смо успут да не би пропустиле време за нову вожњу. Наравно, ни ,,Кућу страха“ нисмо пропустиле.
– Нисмо ни приметиле, а дан је већ пролетео.
– Хвала ти, бако, ово ми је најлепши дан у животу – рекох.

Толико смо биле уморне да смо у повратку заспале у колима.
– Лаку ноћ, драга! Следећи викенд нас чекају нове авантуре – задње је чега се сећам.